Jula
„Nije znao da kaže ne….. Često sam se ljutila jer bi ostavio svoje obaveze i odmah krenuo nekome da pomogne.
Nije umeo da odbije ljude, čak ni onda kada je bio umoran ili kada njemu samom nije bilo lako.“
Jula
„Njegove ruke…. Sve je umeo da popravi.
Nekada sam mislila da ne postoji stvar koju njegove ruke ne mogu napraviti ili spasiti.“
Jula
„Za ovog momka sam se udala. Vozio je ovaj motor i mene pozadi.. Fotografija je načinjena na početku naših zajedničkih 29 godina.
Tada još nismo znali koliko života staje u jednu ljubav.“
Ivana K.
„Vita je bio veliki drug. Uvek da porazgovara, da pomogne. Voleo je kolače . Postavio je rukohvate pored stepenica . Da li je bio svestan koliko je pomogao svim ljudima oko sebe? Koliko je napravio, popravio, uredio..“
Jasna J.P.
„Vitomir je meni druga otvorena rana. Setim ga se dvadeset puta svakog dana. Toliko mi je njega žao kao čoveka prvo, a onda koliko bi se radovao sa svojom decom, a ne može. Toliko smo se nas troje promenili i toliko se tuga uvukla u naše živote, toliko brige… Deca tek… Živa i zdrava, to je najvažnije, ali premala… Meni je on neko na koga možeš da računaš, iako ga pozoveš jednom u godini… Slika pred očima kako kuva ručak, Maša se igra, a Luka se u ležaljci ljulja na krevetu, dok si ti u bolnici. Kaže: „Sve ja mogu sam, idi ti kući.“ Slika kako na kolenima riba kuhinjski pod, dok si opet u bolnici, valjda… Slika kad vari kod nas, pikavac stavi u džep i nosi kući… Milion puta pitao je l’ treba nešto oko Tine… Mogla bih do uveče pisati. Uvek i svima kažem, takav je jedan i jedini. Da najviše radi od svih na svetu, a radimo i mi puno. On najviše. Svima sluga, tako izgleda jer hoće. Slika mi kako Luka trči za kantom alata, plače za njim da se igra, a on nema vremena. Jebem ti život.“
Aleksandar T.
„….najžalije mi je što nisam stigao da mu se odužim onoliko koliko me je on žadužio….neznam šta bih drugo rekao…“
Emilija S.
„Sećam se kad se javio iz bolnice, a ti mi rekla: „Izvini sad, Ema, ali moram da pričam sa svojim čovekom“, pa si mi posle rekla koliko je lep…
Sećam se kad je prvi put došao kod nas u kuću sa Mašom i doneo Dunji paketić za Novu godinu.
Sećam se kako mu je zvonio telefon: „Tebi bih dao i sredinu palačinke…“
Sećam se Marka kako sa ljubavlju izgovara: „Vitas, moj brat.““
Slavko P.
„To je čovek koji oko sahrane pomogne od početka do kraja, ako treba, a onda se samo presvuče i na svadbi prvi veseli i ispoštuje sve kako treba. Takav je to čovek. Uvek će faliti svima, a najviše svojoj deci…“
Aleksa B.
„Vita nije bio samo varioc. Znao je da spoji i ono što je mnogo teže od metala: ljude, prijateljstva i uspomene.
Bio je čovek koji je svima pružao ruku, a nikada ništa nije tražio zauzvrat, osim dobrog društva i iskrenog smeha.
Otišao je prerano, ali će njegov duh zauvek ostati sa nama, uz svaku priču, okupljanje i svako sećanje na njega.
Tvoj Maći.“
Petra K.
„To je čovek koji ostavi utisak samom pojavom.
Deca su ga obožavala, a znate, dečje duše su čiste…
U sećanju mi je taj ćelavac velikog srca i širokog osmeha…
Nedostaje nam svima. Gde god pogledam po kući oko sebe, vidim delo njegovih ruku.
Radio je sve od srca, uvek je bio tu da pomogne. Uvek je bio tu za sve, nikad nije bilo upitno da li možeš da računaš na njega.“
Jula
„Na mobilnom mu je za moj broj bila podešena pesma „Tebi bih dao i sredinu palačinke“, na onaj 061 broj na koji sam ga inače zvala…
Bilo bi ga sramota kada je sa nekim od monaha, a ja ga uporno zovem dok on ne može da se javi… ali pesmu nije menjao. 🙂 „
Nebojša R.
„Bio je pravi, pravcati r’n’r. 🙂 Dobar drugar, kolega, zajebant… neko koga su sva deca volela.
Sećam se jednom kod Jeremića kad je trčao i zezao se sa svom našom decom, a ona vikala: „Vita, Vita, Vita!“
Znam da sam tada pomislio u sebi: „Zašto ja ne mogu ovako…“
Za mene je bio dobar čovek u pravom smislu te reči.“
Miodrag Lj.
„Koliko uspomena i smeha je ostalo iza tebe.. A sada svaki trenutak deluje prazno bez tvog osmeha, tvoje energije i tvoje šale
Buraz moj…“
Milijana P.
„Naš poslednji susret na ovom svetu… Posetio me je sa porodicom u mojoj još nedovršenoj kući. Tada smo se dogovorili da će na proleće doći da mi pomogne. Da mi pomogne, ali ne na način na koji je ceo život svima pomagao nešto da urade, već da zajedno smažemo roštilj i popijemo hladno pivo.
Uz taj dogovor, smeh i puni ljubavi, zagrlili smo se poslednji put i oprostili. Nismo znali da nam je to poslednji susret na ovom svetu, ali smo se pozdravili uz šalu i ljubav, baš onakvi kakvi smo bili tokom svakog našeg susreta.
Počastvovana sam i zahvalna što je baš on bio moj stric! “
Aleksandar I
„Bio je čovek velikog srca, uvek spreman da pomogne svakome, bez pitanja i bez interesa. Na poslu je bio majstor svog zanata, a van posla drug kakav se retko nalazi, iskren, vedar i pravi domaćin. Voleo je društvo, pesmu i čašicu, ali nikada nije izgubio ono najvažnije, ljudskost. Odlaze najbolji prerano, ali uspomena na njega i dalje živi kroz sve nas koji smo imali sreću da ga poznajemo. Sad, kad pomislim na njega, zamišljam da negde gore pravi kapiju raja koju će nam jednog dana otvoriti i sačekati nas, da se ponovo prisetimo zemaljskog života kroz uspomene koje smo zajedno stvarali.“
Radomir M.
„Da sam tražio boljeg druga, prijatelja, brata, ne bih boljeg našao. Proveo sam sa njim 45 godina i nikada se nismo posvađali. Zajedno smo bili sirotinja, zajedno delili i kada smo imali više. Takav čovek se rađa jednom u milion. Zahvalan sam Bogu što sam baš ja imao privilegiju da ga upoznam i da mi bude kao rođeni brat. Nadam se da ćemo se sresti opet tamo negde . Nek nam on pripremi tamo neko lepo mesto, da ne odem u neki kazan, pa da se vidimo.“
Marijana A.
„Vita je ostavio iza sebe Luku, Sonju i Mašu i, naravno, tebe i sada je još uvek sa nama jer ga se često setim. Uspomene koje je ostavio mame iz mene samo osmehe, a njegove šale i njegova energija izazivale su sreću. Njegova ljubav prema ljudima obeležila je lepotu u našim životima. Jednostavno, to je Vita, neko ko će zauvek živeti sa nama.“
Jovana R.
„Vitu nisam poznavala dugo, svega par godina. Upoznala sam ga kao kolegu svog muža. Kasnije, kada smo i mi postali kolege, imala sam priliku da ga malo bolje upoznam. Kuvala sam mu kafu ujutro i u podne za pauzu. Volela sam kada sedimo tih pola sata jer je uvek bila neka zanimljiva priča. Njegov smisao za humor mi je odgovarao, imala sam utisak da ga znam mnogo duže. Bilo je tu dosta situacija koje ću uvek pamtiti. Vita je bio veseljak, uvek spreman za šalu, ali i za ozbiljan razgovor. Voleo je da učini ljudima. Radio je puno. Bio je dobar majstor. Ljudi su voleli njega. Još uvek čuvam u zamrzivaču tri paštrmke koje mi je dao jedne nedelje ujutro, jer se setio da sam nekad spomenula da volim svežu ribu i da nisam dugo jela… Eto, takav je bio Vita, slušao je ljude, davao, a nikad ništa nije tražio.“
Marko K.
„Čovek o sebi uglavnom ima visoko mišljenje. Ja sam smatrao za sebe da sam osoba koja će uvek da se nađe za drugog, da pritekne kad je teško, da se nađe kad je slavlje, da posao koji radim, kakav god bio, obavljam najbolje i mislio sam da je to uvek više nego što to može da ponudi neko drugi.
E sad, ima i to kada saznaš da postoje isto tako ljudi koji takve vrline isto imaju, ali čovek zbog svoje gordosti, jel’te, ponovo svoje ističe malo više.
Pored Vite, u svakom smislu, nije imao šta ko da se traži i nalazi i pita, jer je on tu bio prisutan za sve.
Sećanje na njega nije kao na nekog drugog koji nije sa nama. Trag je neizbrisiv. Pogled gde god da uputim, u dvorištu, u svojoj kući, na poslu, njegov pečat je svuda.
Ali ostaje sećanje na taj šmekerski pogled na rok muziku, ali i onu boemsku. Na njegovo zahvaljivanje kada se njemu pritekne u pomoć, na to da veselja i provodi kod njega i sa njim mogu samo da funkcionišu kad je smeh i sprdnja. Ako se pređe ta linija, prekida se i ide se negde drugde.
Čak mi je sad i lepo kad se setim njegovog kretanja na posao ujutru, kad se sretnemo, a on vozi 2,5 na sat, da ispuši dve cigare do posla u kolima.“
Nataša Š.
„Komšija Bata bio je vredan, pošten i uvek nasmejan čovek. Njegova pozitivna energija i vedar duh ostavljali su lep utisak na sve koji su ga poznavali. Uvek je imao lepu reč, osmeh i spremnost da pomogne kada je bilo potrebno. Ostaje nam mnogo lepih sećanja na čoveka koji je svojim radom, dobrotom i ljudskošću oplemenio živote ljudi oko sebe. I ja se sada rasplakah… ❤️“
Vikica G.
„Viko, teča će biti najveseliji na svadbi!“
Dile Đ.
„Mislim da je lepo što sada imamo mogućnost da negde ostavimo svoja sećanja na Vitu.
Tražio sam dobrog majstora, pouzdanog, ozbiljnog i nadasve poštenog. Sve sam našao u jednom čoveku. Ovaj mladi čovek me je osvojio svojim blagim glasom, koji je znao da sasluša i da obrazloži svoj stav u vezi sa ponudom za bilo koji posao iz opsega njegovog zanatskog rada. Pouzdan i korektan u svakom dogovoru.
Uradio mi je limeni krov na sedmom spratu zgrade iznad mog ateljea na novosadskom keju, kao i brojne majstorske poslove u dvorištu moje kuće u Kovilju. Nikada me nije izneverio ni u jednom dogovoru.
Zahvalan sam mu za svaki savet koji mi je, iako mnogo mlađi od mene, davao kao predlog, a ja sam ga prihvatao jer sam bio svestan da on ima ogromno iskustvo.
To je svakako bio čovek koji je zasluživao ljubav, poštovanje i dugo, dugo sećanje! “
Goran Š.
„Vitu sam znao iz školskih dana, mada nismo bili generacija. Znao sam ga pre nego što smo radili u istoj firmi, kod Miloša, gde je bio oslonac u radovima montaže, tako mlad, a tako pun iskustva. Uvek je bio okružen drugarima, i na poslu i van njega. Posle smo i sarađivali, prema potrebi, i uvek je bio neko na koga se moglo osloniti. Jednom prilikom, na montažu nekih polica u magacinu, došao je sa rukom u zavoju i ozbiljnom povredom, ali montaža nije kasnila jer su tu bili njegovi drugari koji su završili posao. Kakav na poslu, takav i privatno. Sa tobom, Julo, stvorio je porodicu u pravom smislu te reči. Znam da je, koliko je on tebi bio oslonac, toliko si i ti njemu bila oslonac. I tako i treba da bude kada si sa nekim ceo život. I sada je on tu, negde tamo, i dalje ti je oslonac u svakom danu koji počinje.„